Uvod: Zašto Teorija Evolucije?

Neki od ljudi koji su ćuli za "teoriju evolucije" ili "darvinizam" mogu pomisliti da se ti koncepti tiću samo oblasti biologije i da nemaju znaćaja za njihov svakodnevni život. To je veoma pogrešno shvatanje zato što, daleko više nego biološki koncept, teorija evolucije predstavlja ćvrstu osnovu jedne pogrešne filozofije koja ima premoć i uticaj nad velikim brojem ljudi.

Ta filozofija je "materijalizam"; ona sadrži jedan veliki broj netaćnih ili veštaćkih pogleda o tome zašto i kako smo mi nastali. Materijalizam zagovara da ne postoji ništa osim materije i da je materija suština svega, i organskog i neorganskog. Pošavši od te premise, ona iskljućuje i odbacuje postojanje Tvorca. Spuštajući sve na nivo materije, ta filozofija transformiše ćoveka u jedno biće koje obraća pažnju samo na materiju i koji odbacuje i okreće se od moralnih vrednosti bilo koje vrste. To je poćetak velikih nesreća koje će zadesiti ćoveka.

Šteta od materijalizma ne ogranićava se samo na pojedinca. Materijalizam nastoji da ukine osnovne vrednosti na kojima poćivaju država i društvo i da stvori jedno bezdušno i bezosećajno društvo koje obraća pažnju samo na materijalno. S obzirom da ćlanovi takvog društva ne mogu nikada posedovati idealistićke osobine i predstave kao što su patriotizam, ljubav prema bližnjima, pravda, odanost, poštenje, požrtvovanost i dobar moral, društvenom poretku zasnovanom na takvim pojedincima suđeno je da bude uništen u kratkom vremenu. Iz tih razloga, materijalizam je jedna od najozbiljnijih pretnji osnovnim vrednostima politićkog i društvenog poretka jedne nacije.

Druga velika opasnost i zlo od materijalizma je u tome što on služi kao osnova anarhistićkih i razornih ideologija koje ciljaju na uništenje države i naroda. Komunizam, jedna od ovih ideologija, prirodan je politićki produkt materijalistićke filozofije. Nastojeći da uništi svete pojmove kao što su država i porodica, on predstavlja osnovnu ideologiju mnogim oblicima separatistićkih akcija usmerenih protiv unitarne strukture države.

Teorija evolucije saćinjava takozvanu "naućnu osnovu" za materijalizam, od kojeg zavisi komunistićka ideologija. Uzimajući teoriju evolucije kao referencu, komunizam nastoji da opravda sebe i predstavi svoju ideologiju kao zvućnu i ispravnu. To je razlog zbog kojeg je osnivać komunizma, Karl Marks, za Darvinovu knjigu Poreklo vrsta, koja je postavila temelj teorije evolucije, napisao sledeće: "Ovo je knjiga koja sadrži osnove istorije prirode našeg gledišta." 1

Ustvari, materijalistićki pogledi svake vrste, sa Marksovim idejama na ćelu, potpuno su propali jer je teorija evolucije, koja je zapravo jedna dogma iz 19. veka na kojoj materijalizam opstaje, apsolutno poništena zahvaljujući otkrićima savremene nauke. Nauka je pobila i nastavlja pobijati materija-listićke hipoteze koje priznaju samo postojanje materije i nićeg više. Nauka, takođe, demonstrira da su sva bića produkt stvaranja Jednog Superiornog Bića.

Namera ove knjige je da izloži naućne ćinjenice koje jasno pobijaju teoriju evolucije na svim poljima i da informiše ljude o prikrivenoj, krajnjoj i stvarnoj nameri ove takozvane "nauke" koja je, u stvari, samo obmana.

Treba naglasiti da evolucionisti nemaju odgovora na ovu knjigu i da oni neće ni pokušati da odgovore, jer su svesni da će takav akt, jednostavno, pomoći mnogima da bolje shvate da je teorija evolucije zapravo samo laž.

Biti Oslobođen Od Predrasuda Većina ljudi primaju sve što ćuju od naućnika kao apsolutno taćno, ne razmišljajući o tome da ti isti naućnici mogu imati razne filozofske i ideološke predrasude. Činjenica je da evolucionisti pod plaštom nauke nameću javnosti svoje lićne predrasude i filozofske poglede. Na primer, iako su svesni da slućajni događaji ne prouzrukuju ništa osim nereda i konfuzije, oni i dalje tvrde da su ovaj ćudesan red, plan i dizajn koje primećujemo u samom univerzumu i u živim organizmima nastali slućajno. Na primer, jedan takav biolog jednostavno shvata da postoji "neshvatljiva" harmonija u molekulu proteina, gradivnom bloku života i da ne postoji verovatnoća da je to nastalo slućajno. Ipak, on tvrdi da je taj protein nastao pod nekim primitivnim uslovima na Zemlji, slućajno, pre više milijardi go-dina. On se ne zaustavlja ovde; on takođe, bez dvoumljenja, tvrdi da nije samo jedan, već da su milioni proteina nastali slućajno, a zatim se na neki neverovatan naćin sjedinili i formirali prvu živu ćeliju. Osim toga, on brani svoje gledište sa slepom tvrdoglavošću. Taj ćovek je naućnik - "evolucionista". Da taj isti naućnik naiđe na tri cigle poređane jedna na drugu, on nikad ne bi pretpostavio da su se te cigle slućajno našle na gomili i da su se zatim slućajno poređale jedna na drugu. Naravno, svako ko bi izneo takvu tvrdnju bio bi proglašen umno poremećenim. Kako to onda da ljudi koji mogu racionalno oceniti obićne stvari, mogu u isto vreme usvojiti neracionalne stavove kada je u pitanju njihovo vlastito postojanje? Nemoguće je tvrditi da su takvi stavovi usvojeni u ime nauke: nauka zahteva uzimanje obe alternative u razmatranje, kad god postoje dve mogućnosti podjednako verovatne u nekom određenom slućaju. A kad je verovatnoća jedne od te dve alternative manja, na primer iznosi samo 1%, onda je racionalno i naućno smatrati ispravnom alternativu sa 99% verovatnoće. Mi ćemo nastaviti, imajući u vidu ovu naućnu osnovu. Postoje dva pogleda koja se mogu izložiti, a koja se odnose na to kako su nastali živi organizmi na Zemlji. Prvi pogled zagovara da je žive organizme stvorio Tvorac u njihovoj sadašnjoj složenoj strukturi. Drugi pogled tvrdi da je život nastao nesvesnim i slućajnim događajima. Ovo drugo je ono što tvrdi teorija evolucije. Kad pogledamo naućne podatke koji se odnose, na primer, na molekularnu biologiju, videćemo da ne postoji nikakva šansa da je ijedna živa ćelija - ili bilo koji od milione proteina koji se nalaze u toj ćeliji - mogla nastati slućajno kako tvrde evolucionisti. Kao što ćemo ilustrovati u narednim poglavljima, statistika (raćunanje verovatnoće) potvrđuje ćinjenicu da slućajnost nema nikave veze sa nastankom živih organizama. Tako da evolucionistićki pogled na pojavljivanje živihorganizamam ima nula verovatnoću da bude ispravan. To znaći da prvi pogled ima 100% verovatoću da je ispravan. To jest, da je život svesno nastao. Drukćije rećeno, život je "stvoren". Svi živi organizmi su nastali dizajnom Tvorca, uzvišenog u superiornoj moći, mudrosti i znanju. Ova realnost nije stvar ubeđenja; to je normalan zakljućak do kojeg vode mudrost, logika i nauka. Pod ovim okolnostima, naš naućnik - "evolucionista" trebao bi da povuće svoju tvrdnju i da se drži ćinjenice koja je i jasna i dokazana. Ukoliko, pak, ućini suprotno, onda bi tada pokazao da je on, zapravo, osoba koja žrtvuje nauku u korist svoje filozofije, ideologije i dogme, i da se ne radi o pravom naućniku. LJutnja, tvrdoglavost i predrasude našeg "naućnika" sve se više povećavaju kad god se suoći sa realnošću. Ovaj njegov stav može se objasniti samo jednom rećju: vera. Da, to je slepo sujeverje, pošto ne postoji drugo objašnjenje za njegovo zanemarivanje svih ćinjenica ili za doživotno posvećivanje besmislenom scenariju koji je on izgradio u svojoj mašti. Slepi materijalizam Vera o kojoj govorimo je materijalistićka filozofija, koja zagovara da je materija oduvek postojala i da ne postoji ništa drugo osim materije. Takozvana teorija evolucije je "naućna osnova" za materijalistićku filozofiju i ta teorija se slepo brani kako bi se održala ta filozofija. Kada nauka proglasi teoriju evolucije ništavnom - a to je upravo ono što je postignuto na kraju 20. veka - onda se nauka iskrivljuje kako bi predstavila teoriju evolucije kao ispravnu, a time i dalje održavao materijalizam u životu. Nekoliko rećenica napisanih od strane jednog od istaknutih biologa-evolucionista, pružaju nam dobar primer i omogućavaju nam da vidimo poremećeno rasuđivanje i opreznost u koje nas vodi ova slepa odanost. Ovaj naućnik, diskutujući verovatnoću i mogućnost slućajnog formiranja citohroma-c, koji je jedan od suštinskih enzima potrebnih za život, kaže sledeće: "Verovatoća formiranja jednog citohrom-c niza je jednaka nuli. To jest, ako život zahteva jedan taćno određen niz, može se reći da on ima verovatnoću koja verovatno može biti realizovana jedanput u ćitavom univerzumu. Inaće bi morali prihvatiti da su neke metafizićke snage iznad našeg poimanja radile na njegovom formiranju. Prihvatanje ovog drugog nije pogodno za ciljeve nauke. Prema tome, mi moramo ispitivati prvu hipotezu." 2 Ovaj naućnik misli da je "naućnije" prihvatiti verovatnoću koja je ravna nuli nego stvaranje. Međutim, prema zakonima nauke, ukoliko postoje dva alternativna objašnjenja za neku određenu stvar, a da jedno od njih ima "nultu verovatnoću", onda je drugo, alternativno objašnjenje ispravno. Međutim, dogmatski materija-listićki prilaz zabranjuje priznanje superiornog Tvorca. Ova zabrana vodi ovog - i mnoge druge naućnike koji veruju u tu materijalistićku dogmu - da prihvati tvrdnje koje su apsolutno suprotne razumu. LJudi koji im veruju i cene ove naućnike, takođe, postaju zaćarani i zaslepljeni istom materijalistićkom ća-rolijom i usvajaju istu nerazumnu psihologiju kada ćitaju njihove knjige i ćlanke. Ovo dogmatsko materijalistićko gledište razlog je zašto su mnoga istaknuta imena u naućnoj zajednici ateisti. Oni koji oslabađaju sebe od robovanja toj ćaroliji i razmišljaju sa otvorenim srcem, ne dvoume se da prihvate postojanje Tvorca. Amerićki biohemićar dr. Majkl Bih (Michael J. Behe), jedan od onih istaknutih naućnika koji podržavaju teoriju "inteligentnog dizajna", koja je prihvaćena u poslednje vreme, opisuje one naućnike koji odbijaju da prihvate "dizajn" ili "stvaranje" živih organizma na sledeći naćin: "U poslednje ćetiri decenije, savremena biohemija otkrila je znaćajan deo tajni ćelije. To je zahtevalo da desetine hiljada ljudi veći deo svojih života posvete dosadnom radu u laboratorijama... Rezultat ovih akumulativnih napora u istraživanju ćelije - u istraživanju života na molekularnom nivou - glasan je, jasan i prodoran vrisak: 'Dizajn'! Rezulat je tako nedvosmislen i tako znaćajan da mora biti rangiran kao jedan od najvećih dostignuća u istoriji nauke... Umesto toga, ćudna i zbunjujuća ćutnja okružuje pitanje složenosti ćelije. Zašto naućna zajednica pohlepno ne prigrli svoje iznenadno otkriće? Zašto se sa uoćavanjem dizajna postupa u intelektualnim rukavicama? Dilema je u tome što ukoliko je jedna strana slona oznaćena etiketom 'inteligentni dizajn', onda druga strana mora biti oznaćena etiketom 'Bog'!"3 To je taj neprijatni položaj ateistićkih i evolucionistićkih naućnika koje vidimo u novinama i na TV-u i ćije knjige možda ćitate. Sva naućna istraživanja ovih naućnika pokazuju im postojanje Tvorca. Međutim, oni su postali jako bezosećajni i zaslepljeni dogmatskim materijalistićkim obrazovanjem koji su toliko upili u sebe da su još uvek uporni u svom poricanju. LJudi koji stalno odbijaju jasne dokaze Tvorca postaju potpuno neosetljivi. Uhvaćeni u jednoj neznalaćkoj samouverenosti prouzrokovanoj njihovom bezosećajnošću, oni bi mogli završiti podržavajući apsurdnost kao neku vrlinu. Dobar primer je istaknuti evolucionista Rićard Davkins (Richard Dawkins) koji poziva ljude da ne pretpostavljaju da su prisustvovali ćudu, ćak i ako vide da im spomenik nekog nacionalnog heroja maše rukama. Prema njemu, "možda su svi atomi u ruci statue krenuli u jednom trenutku u istom pravcu. To je malo verovatan događaj, ali je moguć". 4 Ovakva psihologija materijalista postojala je kroz celu istoriju. Dog-matsko razmišljanje evolucionista nije nikakvo originalno razmišljanje, niti je to svojstveno samo njima. U stvari, ono što naućnik evolucionista podržava nije neka nova naućna misao, već neznanje koje istrajava još od najranijih, necivilizovanih paganskih zajednica. Masovna evolucionistićka indoktrinacija Kao što smo već spomenuli, jedan od razloga što ljudi ne mogu videti realnost njihovog postojanja je neka vrsta "općinjenosti" koja lebdi nad njihovim rasuđivanjem. To je ista ona općinjenost koja leži u osnovi prihvatanja teorije evolucije širom sveta. Pod općinjenošću mislimo na jedno intelektualno stanje postignuto indoktrinacijom. LJudi su izloženi jednoj takvoj intenzivnoj indoktrinaciji o ispravnosti teorije evolucije da ćesto ne mogu primetiti devijaciju koja postoji. Ova indoktrinacija ima negativan efekat na mozak i oslabljuje mogućnost rasuđivanja. Moguće je da mozak, pod stalnom indoktrinacijom, poćinje da vidi realnost, ne onakvu kakva ona jeste, već onako kako je indoktrinirana. Ovaj fenomen može se uoćiti na jednom drugom primeru. Ukoliko neko bude hipnotisan i bude mu rećeno da je krevet u kojem leži, u stvari, automobil, onda on nastavlja da to tako vidi nakon završetka seanse hipnoze. On misli da je to veoma logićno i racionalno zato što on to zaista tako vidi i on nema nikakve sumnje da je u pravu. Takvi primeri koji pokazuju efikasnost i moć mehanizma indoktrinacije naućne su ćinjenice koje su dokazane bezbrojnim eksperimentima koji su zabeleženi u naućnoj literaturi i oni su svakodnevnica u uxbenicima psihologije i psihijatrije. Teorija evolucije i materijalistićki pogled na svet koji se oslanja na nju, nametnuti su masama sa takvim metodama indoktrinacije. LJudi koji stalno susreću indoktriniranje evolucije u medijima, akademskim izvorima i "naućnim" platformama, ne uspevaju videti da je prihvatanje ove teorije, u stvari, u suprotnosti sa najosnovnijim principima rasuđivanja. Ista indoktrinacija, takođe, zarobljava i naućnike. Mladi naućnici koji ćine prve korake u svojoj naućnoj karijeri vremenom usvajaju materijalistićki pogled na svet. Općinjeni ovom magijom, mnogi naućnici evolucionisti nastavljaju traganje za naućnom potvrdom neracionalnih i zastarelih tvrdnji evolucionista iz 19. veka, koje su već davno pobijene naućnim dokazima. Postoje još i dodatni mehanizmi koji teraju naućnike da budu evolucionisti i materijalisti. U mnogim zemljama, naućnik mora pokazati neke određene standarde kako bi bio promovisan, primio akademska priznanja ili da mu se ćlanci objavljuju u naućnim ćasopisima. Otvoreno prihvatanje teorije evolucije je kriterijum broj jedan. Ovaj sistem vodi te naućnike tako daleko da oni posvećuju cele svoje živote i karijere u korist jednog dogmatskog verovanja. To je realnost koja nastavlja ležati iza tvrdnje da je "evolucija još uvek prihvaćena od strane naućnika". Evolucija se održava u životu ne zato što ima neku naućnu vrednost, već zato što je to jedna ideološka obaveza. Samo nekolicina naućnika koji su svesni ove ćinjenice mogu reskirati da ukažu na ćinjenicu da je kralj go. U nastavku ove knjige razmatraćemo otkrića i zakljućke moderne nauke koji su vodili do kolapsa evolucionistićkog verovanja i do iskrsavanja jasnih dokaza o postojanju Tvorca. Čitaoci će se osvedoćiti da je teorija evolucije, u stvari, jedna obmana - obmana koja je kontardiktorna sa naukom na svakom nivou, ali je podržana da prikrije istinu o Tvorcu. Ono ćemu se nadamo od ćitaoca jeste da se probudi iz ćarolije koja zaslepljuje umove ljudi i koja remeti njihovu mogućnost rasuđivanja, kao i da će ozbiljno razmišljati o onome što je napisano u ovoj knjizi. Ukoliko se ćitalac oslobodi te ćarolije i poćne razmišljati jasno, slobodno i bez ikakvih predrasuda, on će uskoro otkriti kristalno jasnu istinu. Ta neizbežna istina, koja je takođe vidljiva u svim aspektima mo-derne nauke, jeste ćinjenica da su živi organizmi nastali kao posledica stvaranja, a nikako slućajno. Čovek može lako primetiti tu ćinjenicu posmatrajući samog sebe, kako je nastao u utrobi svoje majke ili posmatrajući bilo koji drugi živi organizam.

Kratka Istorija Teorije Evolucije

Koreni evolucije sežu toliko duboko koliko i jedno dogmatsko verovanje koje pokušava negirati postojanje stvaranja. Većina paganskih filozofa u antićkoj Grćkoj branila je teoriju evolucije. Ako pogledamo istoriju filozofije videćemo da ideja evolucije ćini kićmu mnogih paganskih filozofija. Međutim, nije paganska filozofija, nego je vera u Tvorca bila ta koja je odigrala tu stimulativnu ulogu u rađanju i razvoju moderne nauke. Većina ljudi koji su bili pioniri u tom procesu tvrdili su da postoji Tvorac; i dok su proućavali nauku, nastojali su otkriti univerzum koji je Tvorac stvorio i uoćiti Wegove zakone i detalje u Wegovom stvaranju. Astronomi kao što su Leonardo da Vinći (Leonardo da Vinci), Kopernik (Copernicus), Kepler (Keppler) i Galileo; otac paleontologije Kivije (Cuvier); pionir botanike i zoologije Line (Linnaeus); i Isak Wutn (Isaac Newton), koji se smatra najvećim naućnikom svih vremena, svi oni proućavali su nauku ne samo verujući u Tvorca, već i u to da je sav univerzum produkt Wegovog stvaranja. 5 Albert Ajnštajn (Albert Einstein), koji se smatra najvećim genijem našeg vremena, bio je jedan pobožni naućnik koji je verovao u Tvorca i tako izjavio: "Ne mogu zamisliti nekog iskrenog naućnika bez dubokog verovanja. Situacija se može opisati na sledeći naćin: 'nauka bez vere je hroma'." 6

Jedan od osnivaća moderne fizike, nemaćki fizićar Maks Plank (Max Planck), jednom je rekao: "Svako ko ozbiljno proućava nauku mora proćitati frazu napisanu na vratima hrama nauke: 'Imaj veru.' Vera je suštinski atribut nauke." 7

Teorije evolucije je rezultat materijalistićke filozofije koja je izronila sa ponovnim buđenjem antićkih materijalistićkih filozofija i postala široko rasprostranjena u 20. veku. Kao što smo naznaćili ranije, materijalizam nastoji da objasni prirodu samo ćisto materijalistićkim faktorima. S obzirom da ona poriće stvaranje u samom poćetku, ona tvrdi da sve što postoji, bilo živo ili neživo, nije nastalo ćinom stvaranja, već kao rezultat slućajnosti koja je zatim uspostavila neki red. LJudski um je, međutim, izgrađen tako da razume, da gde god vidi red, da postoji volja koja organizije i stoji iza tog reda. Materijalistićka filozofija, koja je u suprotnosti sa ovom osnovnom karakteristikom uma, sredinom 20. veka proizvela je teoriju evolucije.

Darvinova imaginacija

Osoba koja je postavila teoriju evolucije na naćin na koji se ona definiše danas bio je jedan amater, engleski prirodnjak Čarls Darvin (Charles Robert Darwin).

Darvin nikad nije imao formalno obrazovanje u biologiji. On je samo imao amaterski interes za prirodu i žive organizme. Wegov interes podstaknuo ga je da se dobrovoljno pridruži ekspediciji koja je napustila Englesku brodom Bigl (H. M. S. Beagle) 1832. godine i koja je putovala raznim delovima sveta punih pet godina. Mladi Darvin bio je impresioniran razlićitim vrstama živih organizama, naroćito određenim zebama koje je video na ostrvu Galapagos. Mislio je da je razlićitost u njihovim kljunovima uzrokovana njihovim prilagođavanjem sredini. Sa ovom idejom u glavi, on je pretpostavio da poreklo života i živih vrsta leži u pojmu "prilagođavanja okolini". Prema Darvinu, razlićite žive vrste nisu stvorene pojedinaćno (njih nije stvorio Tvorac), već potiću od zajednićkog pretka i da su one kao rezultat prirodnih uslova postale razlićite jedne od drugih.

Darvinova hipoteza nije se zasnivala na nekom naućnom otkriću ili eksperimentu; međutim, on ju je vremenom pretvorio u pretencioznu teoriju uz pomoć i podršku poznatih materijastićkih biologa svoga vremena. Wegova ideja bila je u tome da pojedini živi organizmi koji su se prilagodili nekoj određenoj sredini prenose te osobine na sledeće generacije; te povoljne osobine nagomilale su se vremenom i transformisale tu jedinku u novu vrstu, sasvim razlićitu od njenih predaka. (Poreklo ovih "povoljnih osobina" nije bilo poznato u to vreme.) Prema Darvinu, ćovek je najrazvijeniji rezultat ovog mehanizma.

Darvin je nazvao taj proces "evolucija putem prirodne selekcije". Mislio je da je našao "poreklo vrsta": poreklo jedne vrste je druga vrsta. On je objavio te poglede u svojoj knjizi nazvanoj Poreklo vrsta, putem prirodnog odabiranja (The Origin of Species, By Means of natural Selection) 1859. godine. 

Darvin je bio dobro upoznat sa ćinjenicom da se njegova teorija suoćava sa velikim problemima. On je to priznao u svojoj knjizi u poglavlju "Teškoće teorije". Te teškoće, u osnovi, bile su u fosilnom zapisu, komplikovanosti nekih organa koji se ne bi mogli objasniti slućajnostima (na primer, oko), i instinktu živih organizama. Darvin se nadao da će te teškoće biti savladane novim otkrićima; međutim, ovo ga nije sprećilo da dâ jedan broj veoma neadekvatnih objašnjenja za neke od njih. Amerićki fizićar Lipson dao je sledeći komentar u vezi s Darvinovim "teško-ćama":

"Čitajući Poreklo vrsta zakljućio sam da je sam Darvin bio mnogo nesigurniji nego što ga pokušavaju predstaviti. Poglavlje 'Teškoće teorije', na primer, pokazuje da je Darvin imao znaćajnu sumnju u sve to. Kao fizićar, bio sam poprilićno intrigiran njegovim komentarom o tome kako je oko moglo da nastane." 8

Dok je razvijao svoju teoriju, Darvin je bio impresioniran mnogim biolo-zima evolucionistima koji su mu prethodili, naroćito francuskim biologom Lamarkom (Lamarck). 9 Prema Lamarku, živi organizmi prenose osobine koje su stekle tokom života sa jedne generacije na drugu i na taj naćin evoluiraju. Na primer, žirafa je evoluirala od jedne vrste antilope tako što je, ge-neracijama, istezala vrat pokušavajući, radi prehrane, dohvatiti sve visoćije i visoćije lišće. Darvin je tako upotrebio tezu "prenošenja stećenih osobina" koju je predložio Lamark kao faktor koji ćini da živi organizmi evoluiraju.

Ali, i Darvin i Lamark su pogrešili jer je u njihovo vreme život mogao biti proućavan samo primitivnom tehnologijom i na jednom veoma neadekvatnom nivou. Naućne oblasti kao što su genetika i biohemija nisu postojale. Prema tome, njihove teorije morale su se potpuno osloniti na snagu njihove mašte.

Dok je eho Darvinove knjige odjekivao, jedan austrijski botanićar po imenu Gregor Mendel je 1865. godine otkrio zakone nasleđivanja. O tome se nije puno ćulo do kraja veka. Mendelovo otkriće je zadobilo veliku važnost poćetkom 20. veka. To je bilo rođenje genetike kao nauke. Nešto kasnije, otkriveni su struktura gena i hromozomi. Otkriće DNK molekula, u 50-im, koji sadrži genetske informacije, bacilo je teoriju evolucije u veliku krizu. Razlog je bio u neverovatnoj složenosti života i ništavnosti evolucionih mehanizama koje je predložio Darvin.

Rezultat ovih otkrića trebao je biti potpuno odbacivanje Darvinove teorije. Međutim, ovo se nije dogodilo, jer su određeni krugovi insistirali na reviziji, obnavljanju i podizanju teorije na jednu naućnu platformu. Ovi napori su shvatljivi samo ako primetimo da iza teorije evolucije stoje ideološke namere, a ne naućna briga.

Oćajnićki napori neo-darvinizma

Zbog zakona genetike otkrivenih u prvoj ćetvrtini 20. veka, Darvinova teorija je ušla u duboku krizu. Ipak, jedna grupa naućnika koji su bili rešeni da ostanu lojalni Darvinu nastojali su da pronađu rešenja. Oni su se okupili na sastanku organizovanom od strane Geološkog društva Amerike  (Geological Society of America) 1941. godine. Genetićari, kao Ledjard Stebins (G. Ledyard Stebbins) i Teodosijus Dobžanski (Theodosius Dobzhansky), zoolozi kao što su Ernest Majer (Ernst Mayr) i Xulijan Haksli (Julian Huxley), paleontolozi kao Xorx Gejlord Simson (George Gaylord Simpson) i Glen Jepsen (Glenn L. Jepsen), i matematićki genetićari kao što su Ronald Fišer (Ronald Fisher) i Seval Rajt (Sewall Right), nakon dugih diskusija, konaćno su se dogovorili kako "zakrpiti" darvinizam.

Ovaj kadar fokusirao se na pitanje porekla povoljnih varijacija koje su tobože naveli žive organizme da evoluiraju - što je jedna tema koju i sam Darvin nije bio u stanju da objasni, nego je, jednostavno, bio osuđen da je zaobiđe, oslanjajući se na Lamarka. Ideja je sada bila "slućajna mutacija". Oni su nazvali ovu novu teoriju "Moderna sintetićka teorija evolucije"; ona je bila formulisana dodavanjem koncepta mutacije Darvinovoj tezi prirodne selekcije. U jednom kratkom vremenu, ova teorija postala je poznata kao "neo-darvinizam", a oni koji su postavili ovu teoriju nazvani su neo-darvinisti.

Decenije koje su usledile postale su era oćajnićkih pokušaja da se neo-darvinizam dokaže. Već je bilo poznato da su mutacije - to jest "nepredviđeni slućaji"- koje se odigravaju u genima živih organizama uvek bile štetne. Neo-darvinisti su pokušali da ustanove jedan primer za "naprednu mutaciju" izvodeći hiljade eksperimenata sa mutacijama. Svi njihovi pokušaji završili su potpunim neuspehom.

Oni su takođe pokušali da dokažu da su prvi živi organizmi mogli nastati slućajno, pod primitivnim uslovima na Zemlji koje je teorija postavila, ali isti neuspeh pratio je takođe i ove eksperimente. Svaki eksperiment koji je nastojao dokazati da bi život mogao nastati slućajno - propao je. Raćuni verovatnoće dokazuju da ćak ni jedan jedini protein, gradivni blok života, nije mogao nastati slućajno. A ćelija - koja se prema evolucionistima navodno pojavila slućajno pod primitivnim i nekontrolisanim uslovima na Zemlji - nije mogla biti sintetizovana ćak ni pomoću najsavršenijih laboratorija 20. veka.

Neo-darvinistićka teorija je takođe pobijena fosilnim zapisom. Nikada, bilo gde u svetu, nisu pronađeni nikakvi "prelazni oblici", koji su navodno trebali pokazati postepenu evoluciju živih organizama od primitivnih do naprednih vrsta, kao što je to neo-darvinistićka teorija tvrdila. U isto vreme, uporedna anatomija otkrila je da vrste, za koje se pretpostavljalo da su evoluirale jedna iz druge, u stvari imaju veoma razlićite anatomske karakteristike i da one nikada nisu mogle biti preci ili potomci jedni drugima.

Ali neo-darvinizam ionako nikada nije ni bio naućna teorija, nego jedna ideološka dogma, ako se već ne može reći da je bio jedna vrsta "religije". Eto zašto pobornici evolucije još uvek nastavljaju da je brane, uprkos svim dokazima koji govore suprotno njoj. Međutim, jedna stvar oko koje se oni ne mogu složiti je pitanje: "Koji je od razlićitih modela predloženih za re-alizaciju evolucije onaj 'pravi'?" Jedan od najvažnijih, od svih ovih modela evolucije, jeste fantastićni scenario poznat kao "isprekidana ravnoteža".

Pokušaj i pogreška: Isprekidana ravnoteža

Mnogi naućnici koji veruju u evoluciju prihvataju neo-darvinistićku teoriju polaganog, postepenog razvoja. U poslednjim decenijama, međutim, predložen je jedan drugaćiji model. Nazvan "isprekidana ravnoteža", ovaj model odbacuje darvinistićku ideju akumulirajućeg razvoja korak po korak i smatra da se umesto toga evolucija odigrava u velikim, isprekidanim "skokovima".

Prvi glasni zastupnici ovog mišljenja pojavili su se poćetkom 70-ih. Dva amerićka paleoantropologa, Nils Eldrix (Niles Eldredge) i Stefan Xej Guld (Stephen Jay Gould), bili su veoma svesni da su tvrdnje neo-darvinistićke teorije apsolutno pobijene fosilnim zapisom. Fosili su dokazali da živi organizmi nisu nastali postepenom evolucijom, nego da su se pojavili iznenada i potpuno formirani. Neo-darvinisti su živeli, i još uvek žive, sa slabom nadom da će nedostajući prelazni oblici jednog dana biti pronađeni. Shvatajući da je ova nada neosnovana, Eldrix i Guld i pored svega toga nisu bili u stanju da ostave svoju evolucionu dogmu, tako da su predložili jedan novi model: "isprekidana ravnoteža". To je tvrdnja da se evolucija nije odigrala kao rezultat manjih varijacija, nego radije tokom iznenadnih i velikih promena.

Ovaj model nije bio ništa drugo nego jedan model iz mašte. Na primer, evrop-ski paleontolog Šindevolf (O. H. Shin-dewolf), koji je poslužio kao primer Eldrixu i Guldu, tvrdio je da je prva ptica izašla iz gmizavaćkog jajeta kao rezultat jedne "velike mutacije", to jest, kao rezultat jednog velikog "poremećaja" koji se odigrao u genetskoj strukturi. 10 Prema toj istoj teoriji, neke životinje koje su živele na kopnu preobrazile su se u velike kitove pretrpevši iznenadnu i sveobuhvatnu transformaciju. Ove tvrdnje, potpuno kontradiktorne svim pravilima genetike, biofizike i biohemije naućne su onoliko koliko su naućne i bajke o žabama koje se pretvaraju u prinćeve. I pored svega toga, ogorćeni krizom u kojoj su neo-darvinistićke tvrdnje bile, neki paleontolozi evolucionisti prigrlili su ovu teoriju ćija je karakteristika da je ćak još bizarnija nego sam neo-darvinizam.

Jedina svrha ovog modela bila je osigurati objašnjenje za pukotine u fosilnom zapisu koje neo-darvinistićki model nije mogao objasniti. Međutim, teško da je to bio racionalan pokušaj - objašnjavati fosilne pukotine u evoluciji ptica sa tvrdnjom da je "jedna ptica odjednom iskoćila iz gmizavaćkog jajeta" - zato što po vlastitom priznanju evolucionista, evolucija jedne vrste u drugu zahteva veliku i povoljnu promenu u genetskoj informaciji. Međutim, nijedna mutacija ne poboljšava genetsku informaciju, niti joj dodaje novu.

Štaviše, model "isprekidane ravnoteže" kolabira od svog samog poćetka zbog nemogućnosti da odgovori na pitanje nastanka života, što je takođe pitanje koje od samog poćetka pobija i neo-darvinistićki model. Budući da ćak ni jedan jedini protein ne može nastati slućajno, rasprava o tome da li su organizmi izgrađeni od triliona tih proteina prošli kroz naglu ili "postepenu" evoluciju je besmislena.

Uprkos ovome, model koji prvo pada na um kada se govori o "evoluciji", danas je još uvek neo-darvinizam. U poglavljima koja slede, prvo ćemo ispitati dva zamišljena mehanizma neo-darvinistićkog modela i onda pogledati u fosilni zapis da bismo testirali taj model. Nakon toga ćemo se zadržati na pitanju porekla života, koje poništava oba modela, i sve druge evolucionistićke modele, kao što je na primer "skokovita evolucija".

Pre nego što uradimo, bilo bi korisno podsetiti ćitaoca da je realnost sa kojom ćemo se susretati na svakom stadijumu takva da nam ukazuje da je scenario evolucije jedna bajka, jedna velika obmana koja je potpuno u suprotnosti sa stvarnim svetom. To je jedan scenario koji je bio korišten da obmanjuje svet tokom 140 godina. Zahvaljujući poslednjim naućnim otkrićima, nastavak njene odbrane je, na kraju, postao nemoguć.

Imaginarni Mehanizmi Evolucije

Neo-darvinistićki model koji se danas oznaćava kao teorija evolucije zagovara da je život evoluirao kroz dva naturalistićka mehanizma: "prirodna selekcija" i "mutacija". Osnovna tvrdnja teorije je da su "prirodna selekcija i mutacija dva dopunjujuća mehanizma". Poreklo evolucionih promena su slućajne mutacije koje se odigravaju u genetskoj građi živih organizama. Osobine prouzrokovane mutacijama selektuju se mehanizmom prirodne selekcije i stoga živi organizmi evoluiraju.

Kada dalje ispitamo ovu teoriju, nalazimo da takav evolucioni mehanizam uopšte ne postoji, zato što ni prirodna selekcija, a ni mutacije nimalo ne doprinose tvrdnji da su razlićite vrste evoluirale i da su se transformisale jedna u drugu.

Prirodna selekcija

Kao jedan prirodni proces, prirodna selekcija je bila poznata biolozima i pre Darvina. Oni su ga definisali kao "mehanizam koji drži vrste nepromenjivim, bez da budu deformisane". Darvin je bio prva osoba koja je postavila tvrdnju da ovaj proces ima evolucionu snagu, i on je onda podigao ćitavu svoju teoriju na temelju ove tvrdnje. Ime koje je dao svojoj knjizi ukazuje da je prirodna selekcija bila osnova njegove teorije - Poreklo vrsta putem prirodne selekcije.

Međutim, od Darvinovog vremena nije bilo nijednog jedinog dokaza koji bi pokazao da prirodna selekcija navodi žive organizme da evoluiraju. Kolin Peterson (Colin Patterson), paleontolog u Prirodnjaćkom muzeju u Engleskoj, koji je, usput, takođe istaknuti evolucionista, naglašava da nikada nije uoćeno da prirodna selekcija ima snagu da navede organizme da evoluiraju:

"Niko nikada nije proizveo neku vrstu mehanizmom prirodne selekcije. Niko nikada nije došao ni blizu toga i većina sadašnjih rasprava u neo-darvinizmu je u vezi sa ovim pitanjem." 11

Prirodna selekcija podrazumeva da će oni živi organizmi koji su prilagođeniji prirodnim uslovima svoje sredine prevladati tako što će njihovo potomstvo preživeti, dok će oni koji su nesposobni nestati. Na primer, u jednom krdu jelena, pod pretnjom divljih životinja, prirodno je da će preživeti oni koji brže trće. To je istina. Ali, bez obzira koliko dugo ovaj proces trajao, on neće transformirati ove jelene u neku drugu živu vrstu. Ovi jeleni će uvek ostati jeleni. Kada pogledamo na nekoliko primera koje evolucionisti predstavljaju kao uoćene primere prirodne selekcije, vidimo da oni nisu ništa drugo do jednostavni pokušaji obmane.

"Industrijski melanizam"

Godine 1986. Daglas Futujama (Douglas Futuyma) objavio je knjigu  Biologija evolucije (Biology of Evolution), koja je prihvaćena kao jedan od izvora koji na najeksplicitniji naćin objašnjava teoriju evolucije putem prirodne selekcije. Najćuveniji od njegovih primera o ovoj temi je onaj o boji noćnih leptira, koji su pocrneli za vreme Industrijske revolucije u Engleskoj.

Prema izvještaju, u vreme poćetka Industrijske revolucije u Engleskoj, boja kore drveća oko Manćestera bila je sasvim svetla. Zbog ovoga su leptiri tamne boje koji su prebivali na ovom drveću mogli lako biti primećeni od ptica koje su se njima hranile i zbog toga su oni imali veoma malu šansu za preživljavanje. Pedeset godina kasnije, kao rezultat zagađenja, kora na drveću je potamnela i ovoga puta leptiri svetle boje postali su najćešća meta ptićjeg lova. Kao rezultat, broj leptira svetle boje je opao, dok se broj leptira tamne boje uvećao, budući da oni tada nisu mogli lako biti primećeni od ptica. Evolucionisti koriste ovo kao veliki dokaz za svoju teoriju. Evolucionisti su, na drugoj strani, našli utoćište i utehu u bacanju prašine u oći, pokazujući kako su leptiri svetle boje evoluirali u leptire tamne boje.

Međutim, trebalo bi biti potpuno jasno da ovaj fenomen ne može ni na koji naćin biti korišćen kao dokaz za teoriju evolucije zbog toga što prirodna selekcija ne proizvodi nove forme koje nisu postojale ranije. Leptiri tamne boje postojali su u celokupnoj populaciji leptira i pre Industrijske revolucije. Jedino što se promenilo bila je relativna proporcija postojećih varijacija (tipova) u populaciji leptira. Leptiri nisu stekli novu osobinu ili jedan organ koji bi uzrokovao promenu vrste - odnosno stvaranje posebne vrste. Da bi se jedan leptir transformisao u drugu živu vrstu, na primer pticu, trebali bi biti ućinjeni novi dodaci genima. To jest, trebao bi biti unesen jedan potpuno odvojen genetski program na naćin da se ukljući nova informacija o fizićkim osobinama ptica.

Ukratko, prirodna selekcija nema sposobnost da doda jedan novi organ nekom živom organizmu, ukloni jedan organ, ili izmeniti organizam u drugu vrstu - što je sasvim suprotno od slike koju evolucionisti pretpostavljaju. "Najveći" dokaz koji je predstavljen od Darvinovog doba nije bio u stanju otići dalje od "industrijskog melanizma" kod leptira u Engleskoj.

Može li prirodna selekcija da objasni složenost?

Ne postoji ništa što prirodna selekcija doprinosi teoriji evolucije zato što ovaj mehanizam nikada ne može povećati ili poboljšati genetsku informaciju jedne vrste. Niti može transformisati jednu vrstu u drugu: jednu morsku zvezdu u ribu, ribu u žabu, žabu u krokodila ili krokodila u pticu. Najveći branitelj "isprekidane ravnoteže", Guld, ukazuje na ovaj ćorskokak prirodne selekcije sledećim rećima:

"Suština darvinizma leži u jednoj jedinoj frazi: prirodna selekcija je kreativna snaga evolucione promene. Niko ne poriće da će prirodna selekcija igrati jednu negativnu ulogu u eliminisanju nesposobnih. Međutim, Darvinova teorija zahteva da prirodna selekcija isto tako stvara sposobne." 12

Još jedan od intrigantnih mehanizama koje evolucionisti koriste u vezi sa prirodnom selekcijom jeste njihov napor da predstave ovaj mehanizam kao jednog svesnog dizajnera. Međutim, prirodna selekcija nema svest. Ona ne poseduje volju koja može odlućiti šta je dobro, a šta loše za žive organizme. Kao rezultat toga, prirodna selekcija ne može objasniti biološke sisteme i organe koji imaju karakteristiku "nezamislive složenosti koja se ne može uprostiti". Ovi sistemi i organi sastavljeni su od saradnje jednog velikog broja delova i oni nisu ni od kakve koristi ćak ako bi i samo jedan od ovih delova nedostajao ili bio defektan. (Na primer, ljudsko oko se ne može uprostiti, pošto ono ne funkcioniše osim ako nije objedinjeno sa svim svojim detaljima.) Zbog toga bi volja koja okuplja sve ove delove zajedno trebala biti u stanju da unapred predvidi budućnost i usmeriti se direktno na korist koja bi trebala biti postignuta tek na zadnjem stadijumu evolucije. Ova ćinjenica, koja isto tako ruši osnove teorije evolucije, takođe je zabrinjavala i Darvina: "Ako bi moglo biti demonstrirano da je postojao bilo kakav složeni organ, za koji bi bilo nemoguće da bude formiran brojnim, uzastopnim, laganim modifikacijama, moja teorija bi apsolutno bila srušena." 13

Prirodna selekcija jedino selektuje, to jest odbacuje unakažene, slabe ili nesposobne individue jedne vrste. Ona ne može proizvesti nove vrste, nove genetske informacije ili nove organe. To jest, ona ništa (ili nikoga) ne može navesti da evoluira. Darvin je prihvatio ovu realnost rekavši: "Pri-rodna selekcija ne može uraditi ništa dok se pogodne varijacije slućajno ne dogode." 14 To je ono zbog ćega je neo-darvinizam, pored prirodne selekcije, morao istaći mutacije kao "uzrok blagotvornih promena". Međutim, kao što ćemo videti, mutacije jedino mogu biti "uzrok štetnih promena".

Mutacije

Mutacije su definisane kao slućajne promene ili zamene koje se odigravaju u DNK molekulu, koji se nalazi u jedru ćelije živog organizma i koji sadrži sve genetske informacije. Ove promene ili zamene rezultat su spolj-nih uticaja kao što su zraćenje ili hemijsko delovanje. Svaka mutacija je jedan "nesrećan slućaj" i ona, ili oštećuje nukleotide koji izgrađuju DNK, ili menja njihove položaje. One najćešće uzrokuju toliku štetu i promenu koje se ne mogu popraviti.

Mutacija, iza koje se evolucionisti ćesto sakrivaju, nije ćarobni štapić koji transformiše žive organizme u neke naprednije i savršenije forme. Direktan efekat mutacija je štetan. Promene uzrokovane mutacijama mogu biti jedino kao one koje su iskusili stanovnici Hirošime, Nagasakija i Černobila: to jest, smrt, nesposobnost i nakaznost prirode organizma.

Razlog za ovo je veoma jednostavan: DNK ima jednu veoma složenu građu i slućajna delovanja mogu jedino uzrokovati štetu ovoj građi. Ranganatan (B. G. Ranganathan) izjavljuje:

"Mutacije su male, slućajne i štetne. One se retko dešavaju, i u najboljem slućaju one će biti bez efekta. Ove ćetiri karakteristike mutacija ukazuju da one ne mogu voditi evolucionom razvitku. Jedna slućajna pro-mena u nekom visoko specijalizovanom organizmu je ili bez efekta ili je štetna. Slućajna promena u nekom ćasovniku ne može poboljšati taj ćasovnik. Ona će ga najverojatnije oštetiti, ili će, u najboljem slućaju, biti bez efekta. Zemljotres ne poboljšava jedan grad; on donosi razaranje." 15

Nimalo iznenađujuće, do sada nije uoćena nijedna korisna mutacija. Sve mutacije su se pokazale štetnim. Evolucionista, naućnik Varen Viver (Warren Weaver), ovako je prokomentarisao izveštaj pripremljen od strane Komiteta za genetske uticaje od atomskog zraćenja (Committee on Genetic Efects of Atomic Radiation), koji je formiran da istražuje mutacije koje su mogle biti uzrokovane nuklearnim oružjem korišćenim u Drugom svetskom ratu:

"Mnogi će biti zbunjeni u vezi sa izjavom da su praktićno svi primeri mutacije štetni, pošto su mutacije jedan neophodni deo procesa evolucije. Kako jedna dobra posledica - evolucija ka višim formama života - može rezultovati iz mutacija - koje su praktićno sve štetne?" 16

Svaki napor uložen u "izazivanje jedne korisne mutacije" rezultovao je neuspehom. U toku više decenija, evolucionisti su izveli mnoge eksperimente da proizvedu mutacije kod vinskih mušica pošto se ovi insekti raz-množavaju veoma brzo, tako da bi se mutacije pojavile brzo. Generacija za generacijom ovih mušica su mutirane, a ipak nijedna korisna mutacija nije uoćena.

Evolucionista, genetićar Gordon Tejlor (Gordon Taylor) piše ovako:

"U svim hiljadama eksperimenata sa uzgajanjem mušica, koji su izvedeni širom sveta tokom više od pedeset godina, nikada nije uoćeno da se razvila jedna posebna nova vrsta... ili ćak samo jedan novi enzim." 17

Jedan drugi istraživać, Majkl Pitman (Michael Pitman), ovako komentariše neuspeh eksperimenata izvršenih na vinskim mušicama:

"Morgan, Goldšmit, Miler i drugi genetićari podvrgli su generacije vinskih mušica ekstremnim uslovima toplote, hladnoće, svetla, tame i tretmana sa hemikalijama i zraćenjem. Sve vrste mutacija koje su bile proizvedene bile su praktićno trivijalne i sigurno štetne. Da li je to evolucija naćinjena od strane ćoveka? Ne, zaista: samo nekoliko genetićkih ćudovišta moglo je preživeti izvan boca u kojima su bili uzgajani. U praksi, mutanti umiru, sterilni su, ili naginju da se vrate u divlji tip." 18

Isto važi i kod ćoveka. Sve mutacije koje su bile uoćene kod ljudskih bića imaju štetne rezultate. Na ovu temu evolucionisti su bacili jednu dimnu zavesu i ćak pokušali prikazati primere takvih štetnih mutacija kao "dokaz za evoluciju". Sve mutacije koje se odigravaju kod ljudi rezultiraju fizićkim deformitetima, slabostima takvim kao što su mongoloizam, Daunov sindrom, albinizam, dvarfizam ili rak. Ove mutacije su predstavljene u evolucionistićkim uxbenicima kao primeri "evolucionog mehanizma na delu". Nepotrebno je reći da jedan proces koji ljude ostavlja nesposobnim ili bolesnim ne može biti "evolucioni mehanizam" - evolucija bi trebala da proizvodi bolje forme, koje su sposobnije da prežive.

Da sumiramo. Tri su glavna razloga zašto mutacije ne mogu biti stavljene u službu podržavanja evolucionistićkih tvrdnji:

1. Direktne posledice mutacija su štetne: Budući da se dešavaju nasumice, one uvek oštećuju žive organizme koji su im podvrgnuti. Razum nam govori da nesvesna intervencija na jednoj savršenoj i složenoj strukturi neće poboljšati tu strukturu, nego će je pogoršati. I zaista, nikada nije uoćena nijedna "korisna mutacija".

2. Mutacije ne dodaju nove informacije u DNK jednog organizma: Delići koji saćinjavaju genetsku informaciju bivaju ili otkinuti sa njihovih mesta, uništeni ili razneseni na razlićita mesta. Mutacije ne mogu ućiniti da neki živi organizam stekne jedan novi organ ili jednu novu osobinu. One jedino uzrokuju abnormalnosti, kao na primer da jedna noga štrći otpozadi, ili da uho štrći iz abdomena.

3. Da bi mutacija mogla biti prenesena na sledeću generaciju, ona se mora odigrati u reproduktivnim ćelijama organizma: Jedna slućajna promena koja se desi u jednoj "obićnoj", to jest nereproduktivnoj ćeliji ili organu tela, ne može biti prenesena na sledeću generaciju. Na primer, jedno ljudsko oko promenjeno efektima zraćenja ili drugim uzrocima, neće biti preneseno na sledeću generaciju.

Ukratko, nemoguće je da su živi organizmi evoluirali zato što u prirodi ne postoji mehanizam koji ih može podstaći da evoluiraju. Ovo se slaže sa dokazima iz fosilnog zapisa, koji pokazuje da je ovaj scenario evolucije daleko od realnosti.

Fosilni Zapis Pobija Evoluciju

Većito nedostajuće karike

Prema teoriji evolucije svaka živa vrsta proizašla je od svog prethodnika. Prethodno postojeće vrste pretvorile su se vremenom u nešto drugo i sve vrste su nastale na ovaj naćin. Prema ovoj teoriji, transformacija se odigravala postepeno, tokom miliona godina.

Ukoliko je ovo bio slućaj, tada su brojne prelazne vrste trebale da postoje i žive tokom ovog dugog perioda transformacije.

Na primer, neke poluribe-polugmizavci koje su stekle neke gmizavaćke osobine kao dodatak osobinama riba koje su već imale, trebale su živeti u prošlosti. Ili, trebali su postojati neki organizmi između gmizavaca i ptica, koji su stekli neke osobine ptica kao dodatak gmizavaćkim osobinama koje su već imali. Evolucionisti upućuju na ova zamišljena bića, za koja oni veruju da su postojala u prošlosti, kao na "prelazne forme".

Ukoliko su takve životinje već postojale, trebali bi biti prisutni mi-lioni i ćak milijarde takvih primeraka. Što je još važnije, ostaci ovih ćudnih bića trebali bi biti prisutni u fosilnom zapisu. Broj ovih prelaznih formi trebao bi biti ćak i veći od broja prisutnih životinjskih vrsta, i njihovi ostaci trebali bi se nalaziti širom sveta. U knjizi Poreklo vrsta, Darvin je objasnio:

"Ukoliko je moja teorija istinita, bezbrojni prelazni varijeteti, koji najbliže povezuju sve vrste jedne iste grupe, sasvim sigurno su morali postojati... Stoga bi dokaz njihovog bivšeg postojanja trebao biti nađen jedino među fosilnim ostacima." 19

Čak je i sam Darvin bio svestan odsustva fosila takvih prelaznih formi. On se nadao da će oni biti pronađeni u budućnosti. I sam je bio svestan da to predstavlja veliki nedostatak za dokaz njegove teorije. Zbog toga je u svojoj knjizi Poreklo vrsta, u poglavlju "Teškoće u teoriji", napisao sledeće:

"...Ukoliko su jedne vrste potekle od drugih vrsta pomoću finih odstupanja, zašto svuda ne vidimo bezbrojne prelazne forme? Zašto sva priroda nije u konfuziji, umesto što su vrste, kao što vidimo, tako dobro definisane?... Pošto su po ovoj teoriji bezbrojne prelazne forme morale postojati, zašto ih ne nalazimo ugrađene u bezbrojnim Zemljinim slojevima?... Zašto ne nalazimo blisko povezane prelazne vrste u prelaznim regionima, koje potiću iz doba u kome su vladali prelazni uslovi za život? Ova teškoća me je dugi period vremena potpuno zbunjivala." 20

Jedino objašnjenje sa kojim je Darvin mogao doći da pobije ovaj prigovor bio je argument da je fosilni zapis koji je otkriven do tada bio neadekvatan. On je tvrdio da će, kada fosilni zapis bude detaljno proućen, nedostajuće karike biti pronađene.

Evolucionisti su, verujući u Darvinovo proroćanstvo, još od sredine 19.  veka, širom sveta tragali za fosilima i kopali tražeći nedostajuće karike. Uprkos njihovim najvećim naporima, još uvek nije otkrivena nijedna prelazna forma. Svi fosili izvađeni na iskopinama pokazali su da se, suprotno verovanju evolucionista, život pojavio na Zemlji iznenada i potpuno formiran. Pokušavajući da dokažu svoju teoriju, evolucionisti su nesvesno uzrokovali da ona propadne.

Jedan poznati britanski paleontolog, Derek Ejxer (Derek V. Ager), priznaje ovu ćinjenicu, ćak iako je i sam evolucionista:

"Ispada da ako ispitamo fosilni zapis detaljno, bilo na nivou redova ili na nivou vrsta, mi uvek i nanovo nalazimo - ne postepenu evoluciju, nego iznenadnu eksploziju jedne grupe organizama na raćun druge." 21

Jedan drugi evolucionista, paleoantropolog Mark Černeki (Mark Czarnecki), komentariše ovako:

"Glavni problem u dokazivanju teorije evolucije bio je fosilni zapis - otisci išćezlih vrsta saćuvani u Zemljinim geološkim formacijama. Ovaj zapis nikada nije otkrio tragove Darvinovih hipotetićkih prelaznih vrsta - umesto toga, vrste se pojavljuju i nestaju iznenadno i ova anomalija podržala je argumente zastupnika stvaranja da je svaka vrsta kreirana od strane Boga." 22

Oni su se, takođe, morali nositi sa uzaludnošću ćekanja da se "nedostajuće" prelazne forme pojave nekada u budućnosti, kao što je to objasnio profesor paleoantropologije sa Glazgov Univerziteta, Nevil Xorx (T. Neville George):

"Nema više potrebe izvinjavati se zbog siromaštva fosilnog zapisa. Na neki naćin, fosilni zapis je postao gotovo toliko bogat da je postao nepogodan za rukovanje i otkriva se brže nego što se može proućiti... On (fosilni zapis) i pored svega toga nastavlja da biva sastavljen uglavnom od pukotina." 23

Život se pojavio na Zemlji iznenada i u složenim oblicima

Kada se slojevi Zemlje i fosilni zapis ispitaju, može se videti da su se svi živi organizmi pojavili istovremeno. Evolucionisti kažu da je najsta-riji sloj Zemlje u kome su pronađeni fosili živih organizama onaj koji su  oznaćili kao "kambrijum". Wegovu starost su procenili na navodnih 500-550 miliona godina.

Fosili organizama  nađenih u slojevima koji pripadaju navodnom kambrijumskom periodu pojavili su se u fosilnom zapisu iznenada - nema njihovih prethodno postojećih predaka. Fosili nađeni u kambrijumskim stenama pripadaju puževima, trilobitima, sunđerima, glistama, meduzama, morskim ježevima i drugim složenim beskićmenjacima. Ovaj široki mozaik živih organizama naćinjen od jednog tako velikog broja složenih organizama, pojavio se tako iznenadno da se taj ćudesni događaj u geološkoj literaturi naziva "kambrijumska eksplozija".

Najveći deo životnih oblika nađen u ovom sloju ima složene sisteme kao što su oći, škrge, cirkulatorni sistem i napredne fiziološke strukture koje nisu razlićite od istih koji su uoćljivi kod njihovih savremenih predstavnika. Na primer, oko kod trilobita sa duplim soćivom u obliku saća je jedno ćudo dizajna. Dejvid Raup (David Raup), profesor geologije na Univerzitetima Harvard, Roćester i Čikago, kaže: "Trilobiti su imali optimalan dizajn koji bi danas zahtevao dobro istreniranog i maštovitog optićkog inžinjera da ga razvije." 24

Ovi složeni beskićmenjaci pojavili su se iznenada i kompletno formirani, bez bilo kakve karike ili prelazne forme između njih i jednoćelijskih organizama koji su navodno bili jedini oblik života pre njih.

Rićard Monasterski (Richard Monastersky), urednik ćasopisa Earth Sciences, koji je jedan od popularnih izdanja evolucionistićke literature, izjavljuje sledeće o "kambrijumskoj eksploziji" koja je došla kao jedno potpuno iznenađenje za evolucioniste:

"Istraživaći imaju otada otkrivene hiljade izvrsno saćuvanih fosila koji nude jedan kratak pogled unazad, u jednu prekretnicu u istoriji života. Taj momenat, pre nekih 550 miliona godina, upravo na poćetku Zemljinog kambrijumskog perioda, oznaćava evolucionu eksploziju koja je napunila mora sa prvim složenim bićima na svetu. U jednom treptaju geološkog vremena, planeta kojom su dominirale jednostavne životinje nalik na sunđer, ustupila je mesto jednoj planeti kojom vlada široka raznolikost visoko razvijenih  zveri, životinja ćiji srodnici još i danas nastanjuju svet." 25

Kako je Zemlja odjednom postala preplavljena jednim tako velikim brojem životinjskih vrsta i kako su se ovi posebni tipovi vrsta mogli pojaviti bez zajednićkog pretka - pitanja su koja ostaju neodgovorena od strane evolucionista. Zoolog sa Oksforda, Rićard Davkins, jedan od najistaknutijih zagovornika evolucionistićke misli u svetu, ovako komentariše ovu realnost koja poništava same korene svih argumenata koje on brani:

"Na primer, kambrijumski slojevi stena, stari oko 600 miliona godina, najstariji su u kojima nalazimo većinu od glavnih grupa beskićmenjaka. I mnoge od njih nalazimo u jednom već naprednom stadijumu evolucije, u njihovom samom startu, to jest, odmah nakon što su se pojavili.

To je tako da pomislite da su bili usađeni tamo, bez bilo kakve evolucione istorije. Nepotrebno je reći, ova pojava iznenadnog usađivanja je oduševila zastupnike stvaranja." 26

Kao što je Davkins bio prisiljen sa prizna, kambrijumska eksplozija je jak dokaz za stvaranje zato što je stvaranje jedini naćin da se objasni pojava života na Zemlji u njegovoj punoj formi. Daglas Futujama, jedan istaknuti biolog evolucionista, priznaje ovu ćinjenicu i izjavljuje: "Organizmi su se ili pojavili na Zemlji sasvim razvijeni, ili nisu. Ako nisu, onda su se morali razviti iz prethodno postojećih vrsta, pomoću nekog procesa modifikacije. A ako su se pojavili u jednom sasvim razvijenom stanju, onda su zaista morali biti stvoreni od neke svemoćne inteligencije." 27 Sam Darvin je prepoznao ovu mogućnost kada je napisao: "Ukoliko su brojne vrste koje pripadaju istom rodu ili familiji zaista zapoćele odjednom, ta ćinjenica bila bi fatalna za teoriju postanka putem polaganih modifikacija kroz prirodnu selekciju." 28 Kambrijumski period nije ništa više ili manje nego "smrtonosni udarac" za Darvina. Zbog ovoga, švajcarski evolucionista, paleoantropolog Stefan Bengston, priznaje nedostatak prelaznih karika dok opisuje kambrijumski period i kaže: "Zagonetan (i zbunjujući) za Darvina, ovaj događaj nas još uvek zasljepljuje." 29

Kao što se može videti, fosilni zapis ukazuje da živi organizmi nisu evoluirali iz primitivnih u napredne forme, nego da su se umesto toga poja-vili iznenada, odjednom i u jednom savršenom stanju. Ukratko, živi organizmi nisu nastali evolucijom; oni su bili stvoreni.